Topola

Свет п њу? Зар њу што плаче? Зар без сузе њој умаче ? Мој Леандре знаш ли Јаде, Што ти Лејду муче саде. Прође срећа, песме нема, Гле, тамбура дрхти тво Ја. И она Је тужна нема, Разлупа се посред боЈа. И њу самрт сатре тво Ја. Од Коринта лахор чили Неће више њу да љуби На лагани неће крили Твоју песму да раструби Оевди песму. Лејда неће Гласа њена више чутп, Зло се само, јад се слути Вепе цвеће премалеће Више Лејди доћи неће. Плачи нево, њега нема Срећа доема, Јад се спрема. Пале он и други, трећи. Велика Је турска сила. Око Рада Јад највећи , Још Је њега смрт немила МртвоЈ дружби оставила. Сам он стоЈи, бесну чету На Јатаган крвав чека. Да заврши ои освету , Да не жали овог века. Запазише Турци јаде Јаче, живље навалише Смртни огањ оборише : ■Заљуља се, клону Раде Поред стене рањен паде. „Јала !“ Турци вику даше : „И последње паде Влаше ! к И страхоте коЈе вуци Кад освоје пљачку чине, То почеше бесни Турци. Јунак момче Ибраиме И дружина лепа с њиме

На мртвнма ђаурима Светити се грозно стаде. Виде бес и Јад Фатнма Врисну тужна и дооаде До Обрада онде стаде Да га грудма рањенога Заклонп од брата свога Своју главу да му даде. „Ја сам, чуј ме, ја сам Раде Ево пушке“ збори тио, „Бран' од смрти жнвот мио. а Као тигар Ибре лети Бесом срце њему гори Срам и образ да освети Ђаурима да обори. „Нећеш вишеР громко збори. „Нећеш ни ти!“ Обрад кликну, Шари пушци огањ даде, Паде ороз, цев му цикну; Затресе се Ибре, паде. „Хвала Фатмо, ја с’ освети, И Турчину, ал и теби, Драга Фатмо не би, не би, Да не хтеде удес клети. Прости мени, ваља мрети Већ ме самрт освоЈила. Збогом Фатмо, Фатмо мнлаП То последња реч бејаше: Одлете му душа с њоме, Турци Фату угледаше Где и она мртва клоне; Ђаурину паде томе. Згледаше се, застадоше, Али она не устаде, Са леша Је подигоше Из руке Јој нож испаде. „Зађауром зар се уби?“ Рече неко, „нечувено! Еј неверо, жено! женоР Други гњевно шкрини зуби: „Нека мре кад влаше љуби.®

531

ОВР А Д