Topola

Бесомучно руком вата Голи анџар свога брата. Он је грли ; „Селе, шта Је ? Гле још стара срећа траје, Ти се спасе сама.“ „Не, не, Не избављај Ибре мене. Хризолите тамо оста. Покрај мора бој се бије Сила вам Је слаба доста, Он ће да вас придобнје. Дружина му ово није. Ох не тратн силе своје Већ победи пута крчп Чуј Ибраше речи моје, ЧуЈ, пе гини, тамо трчи.“ ђ А то робље ! сејо мила ! Тн не имаш ума више ?! Зар те тако измучише, ВаЈ ме, селе, где си била Зло лн си ми пребледнла. Освета и смрт ! 0 Јада! У пра ђаур нека пада !“ * Али ђаур и не чека Него ттали пушку шару. Поцрвене трава мека, Прсну крв по шаровару, Тешко Муји, вај Јашару. Покварн се ред н слога Свак о својој глави брине Свакп куми свога Бога Да га судба зла омине. Ал су Турци мејданџнЈе: Прибраше се у ред сташе Дочекаше, абер даше Потоком се крвда лиЈе Ником срећа ту с’ не смије Н ко стоји и ко бега Ту Је, смрт је поред његаТури Фатму Ибраш млади Остави Је ојађену Чети својој пута гради,

Низ лнтицу, низа стену. У заседу лруге крену. Виче Фатма: „станн ! стани !“ Али слаба реч је њена Кад зацикте јатагани, Еад се крнш сама стена Од громова из пушака Љубави су слаби гласи. Глуво ухо од јунака Не зна шта је мука така, Већ громове само чује Џиде, танад како зује. У страхотн све с’ угаси. Корићанко, мила нево ! Плачи, чупај косе саде, Заручннк ти млађан ево Од самртног зрна паде, ■Тедва поздрав што тн даде : Тешки уздах ; чујеш њега ? Како страшно зраком Јечи ' Плахи ветар однесе га, Он тн прнча тужае речи. Твој Леандро, то ти шиље Плачи нево, њега нема, Црн се удес тебн сорема. Кндај с косе то босиље, И у башти згази смиље. У црнину лице зави; Леандро те твој остави. Као јање Јунак лежи : Мирно се Је смрти дао; Она злобно на њ’ режн, Он не рече вај, нн Јао ! Миран као да заспао. Лепо лице и весело Као да ће да прозбори, Луначко му ведро чело, На уснама с’ осмеј створи, Ти не жалиш, ој Јуначе, Што погнбе млађан тако ? Прежалити зар Је лако

530

ОБР А Д