Topola

537

Н А Г Р А Н II Ц II

-ја их пред Фронтом похвалпх и обећах им од главнокомандујућег награде (и сада ми је жао што студенткпње медицине, које су се на нашим завојиштима тако дпвно одликовале својим радом и пожртвовањем не предложнх за таковски крст, али ја сам онда још држао да је то војничкп орден, а да ће се за заслуге некомбатаната установити једна медаља па сам мпслио да им се тај знак даде за спомен, те тако ја њима израдих само „похвална писма” од стране ђенерала. Кад доцнпје ја видех, да су чак и чудовски пјевчици добили таковскн крст! А поп Гаврило Малиновски пмађаше за храброст медаљу, то спгурно да би се макар чим одликовао од његових пјевчика!) За тим поставих једног каваљеријског водника за „начелника полицпје” на завојншту, и предадох командиру завојишта још 6 каваљериста за ордонанску и транспортну (спроводну) службу. Из Вел. Шиљеговца опучим опет и ако је већ подне било и припекло сунце баш добро касом у Каоник. Ту сам застао од српских лекара капетане докторе Остојпћа и Милутина Поповића . лекарског помоћника Станојла Вукчевића, инглиског лекара Д-р Марсдина, од руских лекара докторе : Дворјашина , Чудновског , Шеболдајева, Мошинског ; помоћнике : г. Булатова и г-ђице Курвоазије и СоФију Димитријеву (лажну, јер права СоФија Днмитријева, докторанд медицине париског Факултета, дошла је доцније и одликовала се способношћу и храброшћу, а ова лажна која је не знам по чему отела то име ваљда заједно пасошем била је обична „сестра милосердија”). Даље је на том завојишту било 54 болничара и 80 кола на расположењу за транспорт рањеника. Овде ми је био центар за кола на левој обали Мораве. Одатле сам их слао где год затребају. Ту су ми стајала обично и санитетска каруца. И ту оставих једног отресног шапчанина као начелника полиције са шест коњаника, па одох дал,е