Topola

За завојиште у механи код ђуниског моста , које је кспрва имало само по једног пли два лекара само да прегледају да ли се рањеницима, које превозе преко ћуприје, несу дотле померили и покварили завоји, и да зауставњају крв, ако би се ком рањенику на ново отворила, на транспорту дотле, за то завојиште, које је тек доцнпје постало важно (у октобарским биткама) могао сам, да уштедим тих 6 7 коњанпка, јер за полицију беше ту један офицпр свагда (командир моста) с једнпм одењењем пионпра, а за спровођење рањеничких транспората несам морао остављати никога, јер то беше још мала штација с којенесу полазити нарочити транспорти. Доцније, кад је ту било главно завојиште (последњих дана борбе), дошао 1е и довољан персонал из В. Шиљеговца. С тога и не заустављајући се код моста одјурих право у Делиград. Ко је рад несносне врућине, које рад касања са креветске позиције до Шиљеговца а одатле до Делиграда, бејах тако уморан, да несам могао маћи даље на коњу, него наредим да се упрежу једна санитетска кола која беху пред делиградским завојиштем, те на њима наставих пут до Алексннца. У Нерићевом Хану беху румунски лекари, један део њихове амбуланције коју нам беше послао румунски кцрвени крст” и то доктори: Јорданов, Странскп, СараФов, Жечев, помоћници : Андреску, Папилпјано, Констандинеску, Боснев и Одор. Њима бејах још концем Августа прикомандовао 30 болничара, потребну комору и она грдно велика рањеничка кола која смо у Београду направили, и која су се употребљавала за транспорт рањеника од Нерићевог Хана до пољске болнице у Ражњу. Осем тих кола имали су они и једна своја рањеничка кола која су донели из Румуније, и потребну комору. Сада им оставих још једног начелника полиције и четпри коњанпка. Командир завојишта др. Јорданов стаде ми се тужити, како

38 б

Н А ГРАНИЦИ