Topola

237

кад збпља, на црквп нема звона. Свако се снеби и зачуди вражнјему послу, пак стадоше међу се гонетати п разгађати ко је лупеж и од куд. Ни стопе нп тражине око цркве, као да нпје ни чепала, камо ли вардала људска нога; док од једнрм квез сјетно невесело начне овако да говори: «Ево нас, браћо, наре изненада штета п срамота, да такпјех нпје још на људе падало. Дође лунеж, пак не покраде пз њедара. Сад Ре рећп приморци цијелпјем разлогом да смо ништавцп. који лежимо женама у скутовпма.. Боље да је гром спржио десет домаРпна при овоме злу! Кад смо изпогибали на Кандији, бранеБп дужду внтешки оток, и кад нас је Махмуд-паша опљачкао и заробио, просте ране, свак се је барем по три пут замијенио, а сад остадосмо за укора, као да смо прппасали опрегљаче, или зађели куђеље! А ти Рашко, који пириш готово у сјену црковноме, како се у зао час не пробудп на онаквп жамор, јер није ту била војсци шала натезати се оном хрпом звона низ ове прододп. И чујте ме добро, Побори’ Док овој крађи не дођемо у траг, не Ре се црква отварати ни у њој канђела ужећи, ни ми предавати пуње ни проскуре, е да би се и светоме Јовану дотужило, да лупеже накаже и од њих чудо почини; јер ми. се све нешто снијева као да овога ие би било без домаћега масла и навађања.» Тако се киез дохвати руком за бирницу, што је уковаиа