Topola

345

Тек Игуман свршп бесједу и благосдовн слутпаоце, дигну се крсти. Ирвјенчио је као домаћин михољски барпјак с крстом а врх њега позлаћена јабука, пак за њим у поређе сустопце један по јадан: грбаљски, рисанскц, новски, катунски, паштровски и црмнички, тер ђакони и пјевачи, а по сриједи Игуман пред свештеницима; пак женске главе, п оее на буљуке: старице, мужатице, удадбенице и дјевојке. Гдје гдје која босонога, завјета ради; напокон кљастп, хроми, сакати, слијепи и многоврсне изнемоглице запучале су дугу пругу, која се протезала чак до цареве ливаде у сред поља. Дјаци пјевају хвале анђелске, калуђерн пјесму празнику, а жене народну попјевку, која се п данас помиче а почиње овако; «Ерсте носе, Бога моле, «А од Бога милост просе!» Као пред чудом, од кад су се и у Боку Срби станили, вишег одушевљења а бољег поретка није се могло жељковати. Стз,ри Радун, гронуо и охвечао, у толиком свијету изгубп с очију Друшка. Тиска, моли, провукује се да га гдје зазри, да му у стопе стане, но се је Друшко украо крстима, омакао скушптини, а пошао да прежи и ухађе у кухину. Нађе је пусту без никога, јер су и кухари и момци пошли да гледају крсте, ко с пољане, ко с горњијех прозора, ко с врх звоника да љепше види а боље прича. Ногледа Друшко на огњиш-