Topola

347

од рпбе, но у толико замре други и трећи, па десети и двадесети да нпје бидо одмака да се пнта нп што ин би ? ГГадају и премећу се сви редимице како је ко впгае задожио, пли сдабијега жељутца бпо, или се расподоженији надазио. Ко јечи, ко рига, ко потхваћа, ко се од бода за браду скубе, идп по поду ваља, или главом о зад удара; ко призива оца, ко матер, ко Бога, ко свеца. Мвогп бијеже к вратима или јошт здрави иди топрв смућени, но их бод и смрт стпгб} баш прп изласку, гдје их хрпа дежи, један врх другога, као клаке на посјечену дазу. Друшко скочи преко те хрпе вичућиг «Куга! Чума! Бјеж’ ко може!» Ион се натеже да рига да се тобож ко не сјети, ади се је на то мало пазидо, јер се свак забавио о свом јаду Дође на пољану без капе, рашчупан, као да је сумао; узјаше туђа коња, заигра га у све четири, побјегне пут Котора повикујући; «Куга! Чума! Бјеж’ ко можеБ Народ се с почетка осуди п скамени. Нико не зна да каже, а стотина задуди питају: Што би, што је за Бога?! Но кад чуше од Друшка да је куга, стаде од другога бјежати, крити се, лучити, прати руке, молити Бота, обећават’ завјете и задужбине, праштати. У оној трлабуци и смјеши, страси и принагдици, једно друго тура, куми, бручи, куне и прекдиње. Неко тражи жену, неко дјецу, неко пита у томах гдје је пречи пут, некому се чини да су га бодови спопадп,