Topola

131

„Већ се ревносно у радионицама ради и на нацртима и гдиненим калупима за велики скуп на забату, за накиће и ликове у прочељу!“ одговори Фидија. „Ниси ди рад“, запита Перикле, „дозвати и Полигнота, да а овде, као што је било на Тисијону, подели длето и кичица посао око ликова у прочељу? Али да, сећам се, ти баш не цениш бог зна како сестринску вештину кичице, која дабогме још мало неспретно рамље за риновским напретком длета*. „Та и сам сам као младић покушао срећу скичицом“; одговори Фидија; „али ми се није чинило савршено и потпуно. Што сам у души својој гледао, то сам хтео да образујем пуно и округло и чисто а само сам с длетом то могао“. „Е па добро ! * рече Перикле; „нека на новом дому Паладином поради само најзрелија вештина, да би тај дом био споменик најбољем, што умемо. Полигноту ћемо гледати да дамо отштете у другој прилици. После ћемо још гледати, шта се даје још урадити за стари храм љутитог свештеника, а и за ону поладовршену црквицу богиње-победилице без крила, за црквицу ону, што је онако смедо стала баш на највишој стеновитој тераси! Кад се ја једаред уклоним, нека ни једном Ативанину не преостане више никаква жеља. Мучи ме помисзо, да су још тако многи самном незадовољни.