Topola

137

реви Атињана, који се никад не уморе од хода, него, ако је могуке, сваки боговетни дан излазе из града до воћвака својих и њива, да надгледе, како им робови пазе стоку и јагањце и козе. Пакако се лепо виј,гају путови и стазе међу поселицама, пољима, маслиновим гајевима, отво« реннм олтарима богова, каменитим споменицима на све стране! Према Пиреју амо. а тамо према Рамнувту и Маратону. Но најлепше се још протегао дут према закаду, што води у Елеусину, град светих мистерија; тај је пут међу самим белим и сјајним светшгаштима и међу белим тополама, маслинама и смоковам дрвећем. Па како јасно лежи сам град ту доле, протегао се међу Илисом и Кефиссш, међу те две реке, као бистре, али вратка века; из оближњвх брегова извиру па ииав не досижу ни до оближњег мора, него им је доста, да као жубер-вода и роса-шкропилица поливају градине Ативана или да млађани свој живот лепо протраће играјући у сто водомета. На Илису се зелене баште, што су их засадили људи; али башта од природе и умилна сеновита оаза у сунцем обасјаној Атици, то су долине, где из светлог зеленила маслине сева лепа вода Кефисова. Тај крај славим ја с поносом, јер је то мој завичај, жупа Еолон! Твој би ти ратоборни пријатељ Перивле причао, да у томе крају има најлепших кова, и да је у прастаро време Посидон пронашао узде баш за бесне хахе Ко-