Topola

147

и та се јева даје сраввита са оним драгупшцама запарне буре детљег вечера над пристравцима Бризшсовим. . Душе се састају вао ‘облаци, пуни искре. Али облаца избаце из себе искру душу човечију рени жар. Опојена је била душа Перивлова, кад је с Аспасијом низ обронан брега сидазио а вечерњача им трептећи казивала пут. Лако је притиснуо лепу жену уза се, осврнуо се на горостасни, месечином обасјани лик богињин, што га је израдила рука Фидијина, па усклакнуо : „Ој богвњо, скини тучни шлем па га подај славујима у дидинаиа око Кифиса, нек легу у шлему том!“

V. Пирилампови пауни.

У време, кад се то збивало, била су међу богатим и угледнвм грађанима атинскии два човека, који се први упустили један с другим да се отимају, не само, као што је био обичај, ко ће више утрошити за државу, него ко ће трошењем у кући показати, да је имућнији а то донде није био обичај. Један је од те двојчце био Ипоник, човек рода господског; на његовом је дому Аспасија била гошћа. Други је био Пириламп, човек, који се сам помогао а пре био мењач на Пиреју.