Topola

146

рали, претворило се било небесно плаветнило у жарву румен. Дугуљасти Имет сав је утонуо у ружичан сјај. Лагано је сунце зашло за планине Аркадије Над пристранцвма Брилисовим час по је из тмастих облака кроз заиарни етир полетила тев по која слаба драгушица. „ Аспасија!“ кликне Перикле, „вест, што Ју вао Гркиња доносиш Грцима из веселе Ијоније, бљешти, вао онај кешобити облав летњег вечера, у души мојој и над свима духовима Ативе топло и с благословом! Та се вест мора остварита: у најужем ћемо ју кругу остварити ја и ти, у нијширем вас еарод Атинсви! Сви осећамо у себн нову снагу, нову ватру, па видимо, јелински се живот диже и тежи врхувцу своме!* Таво рече Перикле па жарко пољуби усне Аспасијине. Исти је то био жар, исто одушевљење, зачин истог жквотног цвета и животне лепоте, што је душом надануо иишицу борца на пољу Маратонсвом, длето Фидијино, писаљку Софоклову, гром речи Перивдових на Пикни и жарви му пољуб на уснах најдивеије Јелинкиње .... Еад се двоје њнх, као Перинле и Аспаеија, у којих је човечансво биће развијено до најчистијег, најбујеијег и најплеменитнјег двета, мило додирну у пољубу, то је онда слава највишега живота, па језа радости у потаји задрхће срцем света од једног враја до другога