Topola

218

У то eso тп опет песника, дошао, да зове госте своје ва ручак. Опет их Је одвео у мпли овај, умилно исквћееи вртник. ,Кад сам пошао од вас“, рече Оофокле, обрнувши се Аспасијп, „наредила си ме нешто. А ко би још оклевао те тебе не послушзо у свему, штогод зажелвш? Руком покаже у дно одаје а оданде изађе Фплдввјона смешећи се. Пријатно се нзненадилп Пернкле и Аспасаја. Филенијона је бала малена али јој је у .лаку бало чаровне сразмерности; удови су јој билз снажнв па ппак се вретала умвлно. Имала је најдрње очи, и над нешто нвскпм челом најдрњу коврџасту косу, што је инзд човек могао вндити. С умилнп речи 'захвали Аспасвја песннку на послушности му па пољуби Филенијону у чело. Радосно су полегала онда за сто, да се прихвате. Много се слатке окрепе донело на траоезу па опет се лило ватрено вино са Хијоса а веселом, духовитом разговору н с«еју нивад краја. Онда је Софокле прочитао гостима обећанв свој славопој Ероту, бесамртни онај хор у славу „првоме јунаку". Занесенв, очарани и одушевљенп запезаше Аспасија и песник песму ту одмах и уза звук жица. Мелолија је чисто сама од себе тевла