Topola

217

мучи мозгалачким својим питањима, могла сам од чести преобразити у праву скромеост. Алн онда још није било човека, коме бвх смела дати не само ово или оео, него све, коме бих смела дати саму себе сасвим. Напослетку сам га нашла. Од тога сам доба јо ш ближе дошла вигњу, на коме врцају најсамосвојније варнице новог јелиаског духа и живота, још сам ближе дошла том вигњу, него у радзоници Фидијнној* ..... „А где је то било? 11 запита Перикле. „На срцу мужа Телесипина, те жеве што коље пауне!“ одговори Аспасија смешећи се па лепу своју космату главу са значајним кретом и изразом прислони на груди поноснога човека. Перикле се нагне над њу, пољуби ју па одврата; „Мвога оних жавотних варница јелинског духа дремала би можда у ових грудих, Аспасија. и не би се разбудила, да та лепу своју главу нигда ниси прислонила на њих!“ Тако их сретно прође дан у перивоју Софоклову. Лагано се почео спуштати мрав, жбуње стало јаче мирасати, славуји запевали своју песму по гранама а у трави јасно зацврчали крешевз, као да хоће да се ннтпевају са славујимз, свици се засијади по жбуњу а Еспер ■ тао бацати варнаце по вечерњем вебу.