Topola

226

него да га јак нагон природе његове гоеи, да лепо оствзрп у сопственом своне бићу, телесном н душевном. Па када је већ све покавао Аспаеији. што му је као вођн била дужаост, умео је још једнако задржзтп је те ју уплести још у разговор. Седавши с ввоме на лепу камевиту клупу у једној од најудаљенијих дворана, у којој је било најмање света, опет се вратио био па онај вајмЕлвји свој предмет, што никзд вије вропупшло изнетп, кадгод се могао дочепати лепе Милићанке. И сад се трудио, да добије од ње давно жељена разјашњења о појму п бићу љубави, алн су ва несрећу њенп одговори таао испадала, да је Сократ једнако мислио, е мора одвратвти; „Што тз ту описујеш, Аспасаја, то зије љубав спрам другог ха то је све љубав спрам самог себе' - ' .... Хтео је наиме да зеа, шта то увраво звачп, кад се в. пр. каже: Перикле милује Аспасију, или Аспасија вилује Перикла. Али ма како да је лепо знала Милвћавка обрнути ствар, Сократ је једнако обртао је в окретао још вештнје, те је из Аспасијиних речи, рекла она што му драго, вазда изводпо цагло то тумачење, да ко другог кога изгледа да мплује, управо једвно сам себе ш своје лично уживање малује и тража. Њену је пред очпма лебдила само мпсао љубави, која је оди ст а љубав спрам