Topola

227

другог, а не цвгло љубав спрам самог себе. Па како већ ввје нивад могао бити задовољае, то се учинио, вао да у разјашњењима Аспасијиним не може ваћи ни најмааега трага таквој љубави. Једнако је у вој налазио само себичаост себвчност у двоје. Већ се доста о том предмету варззговарали истиеаш и лепотица, у то угледају мудрога Анаксагору, како се са неволико пра* талада лагано пење у дворану. „Боговп вам без сумње“, рече Сократ, „шаљу овог човека, да нас у проласку извуче из неприлиЕе“. „Не мислиш ли зар“, одврати Аспасија смегаећи се, „да би се омладава норала стидити, кад би у старијих питала, шта је љубав?“ Пењући се лагано у дворану и че.с по застајкујући за који тревутак, баш је у тај мах Аваксагора разлагао својим слушаоцима, да су почетав евима тварима мали, међу еобом сасвим сличне делићи: вао што се злато састоји из златве прашине, тако се и сва васијова састоји вз мајушнвх, праппшаствх делића, којима је ум, што у свему влада и управља, дао први замах облику и армоввји. Тога ума, што га он зове и vovg, то јестдух, не само да вма у свесном бићу човечијем, него ум тај господарк п у привидно најмрачнвјим дубљивама живота природвог, па све је пуно ду ша.