Topola

232

sojy o тачцп једној човечијег познања, која је по моме мњењу једна од најтежзх.* „Говор мудрога Клазоиен>аниеа“, рече Аспаснја, „азазвало је аитзње Сократово. шта је љубаз.“ „Па шта је одговорво музрн Клазомењанин на пнтање, шта је л>убаз?“ запита Перакле. „Рекао је“, одврати Аспасвја, „ако сам му могла стизати п мисли а не само речв, да је љубав, па ма како била ватрева, тев увек чисто, весело уживање те да се не сме кзопачитп у туровну занеоеност, нн у твранзју, вп у љубомору, што срце једе*. . . „Рекао је,“ уђе ту Сократ у реч а зеачајно се насмеши, „да кад ео младића, који му је мио и драг, или лепотицу, коју милује, зпда уз другог којег, лепог иле ружеог човека, зато не мора одмах набоата олимпљански чело, илп скупитп грчку флоту у Аулиду, да у дпвљој жудњн за осветом тамани нареде и градове пустоши!.... Перикле се смешио. Силински му се лие естппашев учинио чпсто смешан крај сјајне умнлности у срерушене Аспасвје, која је до aera седила. У врви се мах одпста зачудио, што је ту затекао Аспзсију, па му се вбиља мало з набрало олимпљансно чело, кад ју је опаззо; алп сад се већ чпсто стпдпо прве те своје узбуде. Није сумњао, да му је лепа другарвца рада још пре почетка телесаог вежбања отићс