Topola

231

ном љубављу. Јер све, ва што год нас тако привеже навика, Mose нам ваједаред когод опет отети хе нас то онда хзшхи и боли. Болесна таква љубавна страст збувује душу, пуни Ју вепрестаним схрахом и љубомором, вајбољега и вајчесхихојег чиви равнодушним епрам часхи и срамохе, најштедљивијег расаикућом. А међу собом распаљује људе ва огорчену борбу те квара и штете ваносн чихавим народима и градовииа. Те ево је зарад једне жене разорен Илијон а Грца су пуних десех годиеа хрпили свакојаке муке м невоље и поолнли силну крв.“ Анаксагора вије право још ви завршио свој говор а оео ево ти Перикла са прахиоцем једнаи, разговарају ce а ушли већ у дворану. Пери!>ле је видио, како се Анаксагора разговара са Сокрахом. Иозвао је и прерушену Аспасају крај Сокраха хе ју погледао чудно, чисхо питајући а она се насмешила сасвим просходушео. Перикле је засхао па како је чуо последње речи говора Анаасагорина, хо запаха Сокраха и Аспасију, о каквом вм је хо предмеху предавао Аеаксагора хе су га хаво пажљиво слушпли. „Нека хи хо, Перикле,* рече Оокрах, насмешивши се лукаво, „разложи овај младић, сие Милићанина Азсијоха; он је управо крив, хе је Анавсагора морао засхахи овде и рећи