Topola

234

јону, далеко од неста, где се младићп и дечаци вежбали. Сав се био занео те у себи ћутке оремишљао о оном, што је Анаксагора pssao за страст љубави. Мудрачезе су му се речз јако коснуле срца. Аспасија га еајпосле запита, што тако замишжеао ћути. Дуго није одговорзо Сократ, али затим, као да се пробудио из дубока сез, понуди своју пратилицу, да нрај њега седне на мраморно једео седзште у пустој дворани, па почне; дЗеаш ли Аспасзјв, кад мп се у мои животу први пут јавио м о ј демон?“ „А шта тн зовеш својим демоном?“ запита Аспасзја. „Мој је демон, „одврати Сократ, „пола бо» жанске пола човечавске природе. Ннје тек фантом, нпје утвара: покаткад му у себи чујем глас разговетно, таво разговетно, каво се ншта може чутп. Алп ва жалост неће да мп у аотајн проааже п обелодани дубљнне мудростп; што се тпче ћознања, ту канда није јачи ни мудрзјп, него ја сам. Доста му је, да ми у појединнм случајевима укратко и без икаква разлагања својим унутри чутким гла* сом каже, шта ми ваља чиннти а шта не. Први сам пут у свом веку чуо тај аегов глас, кад сам тебе, Аспасија, првп пут еидпо!“ Аспаснју је иекако чудновато днрнуло, кад