Topola

235

је чула, каво млади мозгало тако озбкљно говори о свом демону као о каквом правом лицу и најнаравнијој ствари на свету. „Па шта ти је казао демон у тај мах?“ запата смешећи се. „Кад сам тебе видио те ме одмах спопала мнсао, да те питам, шта је љубав, тада сам чуо тај глас, тихо додуше, ади разговетно. „Немој то.радЕти!“ ревао ми је. Али сам ја помислио: „Шта ће тај туђин? шта се њега тичу моје ствари?“ Нвсам га послушао, него сам те запитао, питао те често, и увек о томе, шта је љубзв. Али сад сам се одважио, слушати га одсад у свему, штогод ми нареди пли забрани; јер сам се неђутим уверио, да је сасвим увифаван, да ми добра жели и да је достојан сваког поверења*. „Ти си сањало, пријатељу!“ рече Аспасија, „ма да овамо велвш, е тражиш јасне појмове о тварвма. Суввше гледаш само у себе, у своју унутрашњост, сиае Софронисков! Погледај око себе, па види чисти, мирнв, здрави, ведром лепотом засићенк оцрт живота, како те окружава свуд унаоколо! Принеси жртву харитама, мој Сократе, принеси жртву харатама! Па еемој заборавити, да си Грк!“ „Грк?“ F.a то ће Сократ сиешећи се. „Та еисам ли и сувише ружан а |да будем Грк? Затубасти ми нос већ пада ван сфере чистог Јелвнства. Шта зеам друго, вего тражим жи-