Topola

266

се тиче Алкнмена, то је мислила, да му скривену злобу неће моћи боље казнитз, него ако му покаже, како ју је слабо бриге за вадиркиван>а те врсте. Уз одлучне те разлоге њензх нампшљаја надође још в последњи : и сама је била радознала те желила. да види ту коринтску лепојку, што ју Адкамен толико слави, Па тако је баш она онда ухватила за реч младог образнв&а, тто је обећао, да ће до Теодоте одвести сваког, когод зажели. Алкамен је стао од чуда. Сасвим простодушно прозбори Асзасија: „Ако сз ти, Алкамене, кадар повазати нам пут до нзјлепшега и најумилнијега, што га знадеш, до лепе играчиде Теодохе, то би лудо било н од Перпала п од Сократа п од мене и од свакога, ко те чује, не ухватити те одиах за реч, да одмах пспуннш тако намамљиво обећање.“ „Ја мислим“ рече Алкамен, хитро се прибравши, „да си ти, лепа Аспасзјо, рекла то како у име своје, тако и у име ове двојице, Перикла и Сократа.* Перпзле се промислн за један час, али онда изјавп, да вије накан противитн се вољи лепе Аспасије. „Ићићемо*, рече, „онамо сви са Сог.ратом и Њ' га ради: а ићи за мудрацем, нвкад не може бпти човеку на срааоту*. „Ннш ватренв Алкамен“. рече Сократ, „во-