Topola

27

„Па на тој је виденвци дакле“, рече Перикле, л наш Алкамев видио те дражи, којима се ево овде и на мрамору дивимо?" „Каво је било, не могу рећи!“ одврати Фидија. „Можда је вамишљени онај био проводаџија; јер тај се канда с њоме добро познаје. Особењав тај вамислио је, да истеше Ерота па у то име хоће вајпре, да га ко воучи о бићу тога бога и о појму његову. Јер он је већ такве нарави: викад ве тражи саму ствар, вего увек љен војам, истиву и мудрост, као што сам каже; вато сио га и прозвали мудрицом и истивашем. Сад ето силом хоће да сазна чист појам љуб ав и па рад је, да га томе ваучи лева Милићавка. А она му канда не квари вољу. Једаред сам их овде у дворишту видио читав сат, седе ва камеву једаом па диваве. Е па ако је одиста ве само замишљевик вего и Алкамев слувшо тајву вауку Мидићавкиву, а ов век и даље вокуша срећу ва томе путу, век и даље више учи од леввх жевскива, вего од мајстора-вештава. „Овај је кип“, вовиче Алкамев прсвувши ва заједљиве речи Фидијине, „дело мојих рук у; замерке делу примам ја ва себе а хвалу висам дужав делити ви с кимеl“ „Е, веће бити тако 1“ вовиче Агоракрит срдито, „дужав си ти њу делити са Милићавком.. Више је вута крадом ова долазила теби*... Јасва румен појури Алкамену у образе.