Topola

32

пој Аспаспји. Ако му је пре, као што рече Аспаспја, дах Анаксагорпн уливао убојиштва, то га је саде дах дпвне жене мирно и бдажио ... »Шта је то?« прозбори Аспасија ; нагнувшн се Сократу п погледавши му у венац, *та са твога је венда попадало већ лного лпшће. То значп, да те ломе тајнп јади срда! Је ли ти се замерио можда најмлађи пријашко твој, несташнп деран Алкивијад? Да, али ја сам дошла, да ти одговарам. Шта још сумњаш, Сократе, шта хоћеш да ти још решим?« На Сократа су падали зради с очнју Аспаспјпнцх, ппркао је око њега дах њенпх уста а шуштало руво њено, чим се макне само. Овако јој је одговорпо: »Аспасија! Сумаао сам — сумње су мп у главп једна за другом лепо поређане биле као у убојну реду Алп баш кад сам их намислио у најбољем реду повестн у бој, метнуше ми па пут кићену греду, па војнпдп мп, мнпм, морају поломити ноге, ако се затрче, да прескоче ту греду. Да кажем, шта ми је сумњпво, Аспасија? У овај мп је пар само то једно сумњиво, што тп седпш уза ме.« Анаксагора је дотле ћутећки сркао помало из купе, а сад се поругљиво насмеши, па погледа у пријатеља свог, који се тако срамно предао. »Впдпш, Анаксагора,« рече Сократ, »пао сам у борбп о добру ствар, па тп, старад, за