Topola

41

»Друже!« на то ће њему Перикле смешећи се, »зар се ту-мора човек чудитж, кад стратиту не дадумирна санка ловори његовпх пријатеља, што раде мистријом, длетом и писаљком? Одавна сам се, признајем ти, у души осећао нешто забринут и немиран. Сви другп раде неуморно а ја седим скрштених руку чисто сам се каткад стидео са меких ружичних окова, што су ме окивали.« »Тта?« узрази Софокле, »а што си баш ти у истини најнеуморнији међу неуморнима, што само ти дајеш свему прилике, што само ти унапређујеш и лепо довршујеш све, штогод се овде ради и ствара, зар ти то ништа не рачунаш ?« »Не одговара захтевима, које би овакав човек, какав сам ја, могао сам на себе ставити!« одговори Перикле »Ја нисам рад само помагати, хоћу да урадим самосвојно што, а као стратиг могу се само опет латити мача. Зашто да баш само мене не загреје лепа жеравица славољубља, што се зажегла свуда око мене?« »Па баш силом хоћеш ратну своју славу да поделиш са мном?« запита песник, поћутавши мало. »Пре то, него милошгу давпе жене /« одговори Перикле, па оштро погледа свога друга. Софокле се чисто убезекнуо. »У мојој глави,« рече за тим, свиће, па ми се