Topola

47

се не осврће много на ратнп метеж. Кад се будем враћао дома, бпће ми најлепша радост, кад ми се у сусрет засијају високи стубови храма на градићу, па кад видим, да ће скоро битп готови.« То је било у писму, које је Перикле послао Аспасији. Милићанка је одговорила овако : »Радујем се те си се тако вагло повратио од мисли, да је Аспасија у последње време смелога Перивла начинпла мекушним. Зар не морам баш напротив сама себи пребацити, да сам те заузимањем за земљаке моје и ја одагнала на поље делања, као што ти велиш? Такав ми се кратак растанак види са свим да је добродошао, јер је теби мадо канда већ дотужао мир и уживање и Аспасијина љубав. Али прерану жудњу за мном и за пријатељима својим већ и с тога не треба себи да замераш, што је чежња за милима и драгима свагда нај јача непосредно после тога, кад човев мило и драго остави или изгуби. Све се бојим, ти ћеш растанак све то лакше подноситв, што дуже траје, па најпосле ћеш, ако узмора бити, као но Агамемнон пред Тројом, десет година провести пред Самом, а бићеш сваким даном душевно све мирнији. Моја жудња за тобом не може напротив ослабити временом, јер ју подрањује беспослица и самоћа. Оставио си ме овде скоро тако саморану, као да сам ти жена; одвео си са собом веселог и благог Софо-