Topola

73

Најзад јавп Атнњанин војвода својој другарици Милићанци: »Сам је освојен, јогунлук Мелисов је сломљен, мнр је углављен. Самљани ће нам дати своје лађе н порушиће зидове. Па ипак не могу одмах доћи у Атнну. Морам још одједрити у оближњн Милит, где има доста да се уреди. Лут ми је на кратко време одложен те ћемо се видети за неколико недеља. На флоти је све весело а тријирарси славе победу од чести у друштву са својим другарицама, од којих су неке подолазиле из Атине на Сам, још док нисмо освојнли град. Лепотице су те заветовале, да ће, кад заузмемо Сам, у граду славнога Ирина хр -uia о свом трошку дићн храм н богињи милоште. Канда су наумиле, да одиста и ураде тај завет. Пре неколико дана дошла је амо и Теодота, по жељи свога другара Ипоника, који је исто тако родољуб као што је посласеик па на броду, над којим је тријирархија њему припала, није дао да га други заступа него је главом он ишао свуд с нама. Остај здраво! У Милиту, у твојој домовини, непресхапо ћу мислити на тебе!« Кад је Аспасија прочитала то Периклово писмо, замислила се. Затим се наједаред нагло решила. Сутрадан је видеше како се, спремна за пут, са служавком упутила до Пиреја па села на брод, који баш онда пође из атинскога пристаништа према ијонској обали.