Topola

81

одар, шалећи се везаше крајеве венаца о стабље н грање па онда стадоше по окованој, весело око ње скакућући н пграјући, још једнако сипати руже, које браху и откидаху са грана на густом жбуњу, што се тешко натоварене нагнњаху доле. Кад угледаше странца, разбегоше се ма-ли ероти смешећп се па оставише оковану саму. Перикле уђе у сеницу. Сад се из цветнога гроба зачу молба сужње, којом мољаше странога дошљака, да је ослободи. Перикле раскине једну ружину веригу, уклони руже, које покриваху главу и лице женској прилици, а његов поглед сусрете сјајне очн Асласијине . . . Осећај првога часа, кад њу угледа, беше у Периклову срцу осећај безграничне радости. Но одмах се затим јави чудо, које у њему мораде изазвати изненада те врсте. Па већ му залебди на уснама сумњиво питање о лриликама, које су омогућиле тако неочекиван састанак. Но сад се диже Аспасија, стресајућн са себе ружине окове, па слатким, опојним звуком свога сребрнога гласа прозбори: »Знај, драги Перикле, да и ја, као и Сократ, имаи свога демона, који ми у одсудним часима дошаптава не само чега да се клоннм него и шта да радим. Па тај се демон, кад ми оно стиже твоје последње писмо са Сама, опо

Аспасија 11.