Topola

83

ђаху једно другом да кажу хиљаду ствари па свакп час прелетаху с једног предмета на други. Но кад пољупди попретеше да ће одагнатн речи а паде сумрак, тада наједаред опет поискаваше из жбуња они малп љубавни богови те се дадоше на посао, да новим венцима, које еу међутим оплели били, п Перикла об.мотају п окују. »Чувај се тих малиша!« рече Аспасија. »Време је да пођемо и да се за вечерас растанемо. Твој је пут далек, мој је краћи; мене је Артелидор сместио у онај мали дивнп вртлик, што је неколико корачаја одавде удаљен а сало густпл миртовим жбуњем одавде испред ваших погледа до пола скрпвен. Онамо ћу ја поћи. Ти се пак, мој драги Перикле, врати Артемидору, врати се св другу Ипонику и лепој Теодоти, пламеноокој Коринћанци!« Кад то рече Аспасија, закикоташе љубавни богови јасно и весело, још јаче стежући своје окове око Перивла, а он пристаде у њихов Енкох па најзад и сама Аспасија; љубавни бо гови пак заплетоше себе и Перикла и Аспасију у насмејано јато, што се, ружама оковано а вођено малим гееијима, стаде губити леђу миртовим и ружишш жбуњем, а дотле се све угишало у шуиици и само су још певали славуљи и мириле руже. Па Перикле пађе слађу срећу код Аспасије, но што би је нашао код пламенооке Коринћанке,