Topola

пристаништа излазила у отворено, јутарње сјајно море, осврнула се Милићанка са евојкм другом натраг на цветни ијонски жал. Читаве војске ждралова и дуговратих лабудова летаху над поморјсм па се, лупајући шумним крилпма, спуштаху на јечну обалу. Но Аспасијинн су погледи гледалп на крунпшта роднога јој иеста, која нестајаху пспред очпју. Душајењона прожмана бнла поноснии осећајем, да је овде/ на месту, где је први пут угледала сунде, запечатила најлепшп трпјумф свога жпвота, те чаровне окове љубавп јаче него пгда, шта више нераскидно, обвнла око најславнпјег јелпнског човека свога времена. И Перпкле се за несталнм жалом Ијоније осврнуо јаснпјнм, светлпјим оком; сетпо се дана, што нх је онако слатко прожпвео, сетпо се, како мујепесравњена другарпца, женскл Антеј, додирнувшп своју домовинску земљу уснсала у себе чпсто удвостручену снагу победоносне лшлоте. »Чисто бих да тужим« рече, »за ипнулпм пјонскни медљанпм месецом; али како да ite не умири помисао, да тебе главом као најлепши плен одводим опет са собом?« »Свакако ће« одвратп Аспаспја, »поћи за нама срећа и љубав; само једно остављамо онде и то једно ложда нцкад впгае већемо наћи; срепну скровитост, коју уживасмо онде. п лепу слободу од свпх окова, што човека спутавају.«

102