Topola

4

U y o d,

koju je sam izumio. Pa i novorodjenac Apollo, tek što je iz ruku Themide primio nektar i ambrosiju, brzo doraste do podpune veličine i snage, pa se hvata attributa, koji ga zapadaju, naime luka i phorminge (vrst lire). Ali najznatnija prednost bogova pred slabimi smrtnici jest to, da dovinuv se jednom svoje čitave tjelesne i duševne snage, nikada ne ostare, nego do vieka ostaju mladi i liepi, a uz to nikada ne obole niti ne mogu postati plien smrti. Prema mnogimi nevoljami i mukami izkušavanomu ljudskonra rodu oni su lakoživci, blaženici, koji lako ugadjaju svakoj želji svojoj. No zato se ipak oni mogu pedaliti i osjedati boli. Kao što im je tielo ranivo, tako im i dušu muče neugodni osjećaji svake ruke, te su Grrci i Rimljani svoje bogove u obće pomišljali podložne svim ljudskim afektom. Što se inače tide njihovih duševnih svojstva, i u tom naravski znatno nadkriljuju ljude. Najprije su dudoredno uzvišeniji od njih, oni se žacaju svakoga zla, nečistoće, nepravde, s toga i kazne zlobu i nepravdu ljudsku, ali se opet i oni uza sve to mogu podati svakovrstnim opačinam i ludostim, kao prevari i laži, mržnji, zavisti, okrutnosti, ljubomoru i t. d. Dakle bogovi nisu sveti u onom smislu, kako mi najviše biće, a još manje im se pridaje sveznanje i svemoć. Oni doduše puno mogu i „mnogo toga znaju“, oni su vrstni samovoljno zadrieti u tečaj prirode, iznebuha prouzročiti bure, bolesti i druge nevolje, sebe i druge zaodjeti kojim godj žele oblikom, i koje šta takova, o dem nam kazuju čarobne price; ali je isti Zeus, kojemu se ipak pridaje mnogo veća mod, no ostalim bogovom, o kojega zaključku i volji konadno sva svjetska uprava ovisi, podvržen od, vjed.n.Qsti mu ,oznadejioj volji udesa, pa je i njega kadšto mogude prevariti ■‘^ЈтШТТГ’ Posao bogova jest za pravo lagodna dokolica, no oni si gledaju, poput mogudnika i bogataša ovoga svieta, prikratiti vrieme svakojakom zabavom, podavajudi se svaki osebnoj si voljici. Ali zato obidavaju zajednidki blagovati, skupljajudi se u divnoj