Topola

295

кад се погледа са друге стране. Да није ње, кајбољи део људске природе спавао би мртвим сном. „Шта зна и шта може знати онај (пита једап мудрац) који се никада није патпо“? „Шта је тебе паправило поетом?“ питао је Дима Ребула: а одговор је гласио: „мука“. II доиста, много од најбољег п најкориснијег рада урађено је од људи и жена у данима бољке и невоље. „Да нисам био вечити болесник" — рекаоје Дарвин једном свом пријатељу „ја пе бих ни пола урадио од онога што им је до сада за руком испало". Говорећп о опасним грознпцама својим, Доктор Дон пзразио се једном овако: „срећа је и моја п ваша, браћо, што сам ја овако често на вратпма Раја; а, верујте, не бих имао ни прилпке ни времена да се толнко молим Богу за себе и за вас“. Шилер је написао највеће трагедије своје у сред физичких болова равних мучеништву. Хендел никада није био већи но кад је, знајући да му је смрт близу, заседао да доврши она велика дела која су га за музику бесмртним учинила. Мозарш је састављао велику оперу своју, као и онај последњи комад свој Requiem, стењућн под теретом дугова, и борећп се са неизлечном болешћу. Ветхоеен израдио је највеће комаде своје у дубокој тузп, као кад је и моћ слуха изгубио. Беднп Шуберт, после кратког но сјајног живота, легао је у гроб у тридесет другој години својој, а сво имање његиво, кад је издахнуо, састојало се у рукописима, оделу које је имао на себи, и шес-