Topola

товина из које се покривао, била је скоро нестала. Влада је имала да бира између двога: или да смањује расходе, или да повећава данак.

Смањивање расхода важило је тада као немогућно. Државна администрација још није била сасвим организована; било је још толико звања и надлештава које је ваљало створити; расходи су се с тога могли само увећавати, никако смањивати. Комисија саветника и министара која је, 1856, испитивала стање наших финансија, нашла је да би имало још да се учини око 480.000 талира нових расхода. 1 Јавно мњење, које су представљали београдски чиновници и београдски трговци, било је одсудно противно штедњи. Чиновници су, на сав глас, захтевали повишицу плата, због опште скупоће која је била наступила. Трговци су тражили од државе енергичније потпомагање трговине, тражили да се праве путови, регулишу реке, гради железница, оснива паробродско друштво, подиже народна банка итд. Кад се одговарало да држава нема новаца за све то, трговци су протестовали, зашто се не удари веТи порез на народ. Једна модерна држава, говорило се, не може постојати с пет талира главнице; на основи примитивног и недовољнога пореског система, она не може развити своје културне задатке; докле год наш народ буде тако мало плаћао, осећаТе се застој у нашем државном животу. И онда се доказивало да „сељак“ има новаца, само га треба натерати да одреши кесу. 1 Опште расположење није било за штедњу него за нове расходе; зато не траба узимати сувише озбиљно извесне покушаје штедње у пројекту буџета за 1858, извесне покушаје укидања непотребних звања.

Али, ако се није хтела штедња, онда су се, на један или други начин, морали ударати нови намети. И то је најзад пут којим је Влада пошла, кад је ударила ванредни прирез, пове"ћала извозне царине, судске и шумске таксе. Она се, истина, добро чувала да не пове-ћа главницу, али је сваким даном било све јасније да ће се, најзад, морати и то учинити. Уставобранитељски режим, који је почео тиме што је скинуо народу један талир пореза, био је на најбољем путу да му, у једној или у другој форми, тај талир опет наметне.

Питање је само да ли би тај режим, тражећи од народа нове намете, могао остати што је и био, један олигархијски режим бирократске надмоћности и административног деспо-

1 СА (1857) 721.

• * СН (1856) 31. СН (1856) 140—145. СД (1856) 70 и 72. УСТАВОВРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА 8

113

ФИНАНСИЈЕ