Topola

страшне речи по којима је изгледао гори но што је био, и које су његовн противници употребљавали као најјаче оружје противу њега. У тешким приликама лако је губио главу, постајао свереп, што иначе није био, или, ако би тешкоће биле врло велике, он би сасвим клонуо духом, губио сваку отпорну снагу, и с њим се могло радити што се хтело.

Политичког духа био је скоро сасвим лишен. У својој борби са Саветом, поред незгодних тренутака имао је и згодних, кад је изгледало да се јавно мишљење обрће у његову корист; те згодне тренутке није умео да употреби. Круг његових присталица остао је увек узак. Он је имао ослонца само у својој камарили. Било је у њему нешто скучено и везано, нешто што му није давало да се отвори веКим групама, и да их привуче к себи. Милошев таленат непосредног и интимног општења с гомилом њему је недостајао. Његова политичка неспособност најбоље се показала кад је, после ПетронијевиКеве смрти и Гарашаниновог пада, покушао да установи лични режим. Министарске кризе никада нису биле чешКе, и никада ситнијим поводом, него тада кад је једна његова воља требала да даје правац државним пословима. Као сви слаби људи, он се једнако саплетао о лична питања, није био у стању да заповедничким гестом уКутка мала лична ривалства и гвозденом руком збије несложне елементе у гомилу.

Он никада није био јако омрзнут, бар не од народа. Чак ни 1858, кад је Скупштина устала да га збаци, у том народном покрету не осећа се праве мржње противу њега. Али као год што није био омрзнут, тако није био ни поштован. Он није имао ауторитета, и нико га се није бојао. Вучић, Петронијевић, Гарашанин, Книћанин, имали су много више личног угледа. У очима света, он је остао увек онакав какав је изгледао 1842, кад га је Вучић закнежио, снебивљив мали официр, с великим породичним именом које сваки Србин зна али лично слабо коме познат.

Али и ако Карађорђевић по евојим личним особинама није био опасан противник, борба с њиме била је пуна тешкоћа. Он је био потпуно сигуран с војском. Војска је скоро увек уз владаоца; уз Карађорђеви-ћа, она је била тим више, што су све важније команде биле у рукама његових рођака по жени (Лукавчевић, Коста Ненадовић). Карађорђевић је имао јаког ослонца и на страни, код Аустрије. Његови прави односи према Аустрији још су нерасветљени. Али извесно је да се, од Кримскога Рата, Карађорђевић јако приближио Аустрији,

133

ВРХОВНА ВЛАСТ ПО УСТАВУ од 1838