Topola

је врло слаб. Александар Карађорђевић није био наследни Кнез. Ни у акту којим га је народ изабрао, ни у акту којим га је султан потврдио, није било говора о правима његове породице на престо. Кнежева се кућа није сматрала као прави двор, већ само као прва господска у целој земљи. Нпр. имена Кнежеве деце нису се уносила у шематизам. Крајем 1853 Кнез је протестовао противу тога, и тражио да се имена његове деце унесу у шематизам; „Ја не знам,“ вели он, „зашто се ово до сада није код нас чинило? Кад могу имена свију архимандрита у календару стајати, зашто се не би ова почест и мојој фамилији учинила? Ја неКу никако да се у ова оскудост у почитанију према мојој фамилији показује, кад и саме профинције влашке другојачије спроћу књазева поступају". 1 Под КарађорђевиКем, Србија је изгледала изборна монархија; Кнежев положај сматрао се несигуран и привремен; у народу се говорило; Кнез без наследства, купац без тапије.' 2 Због тога, у борби са Саветом, Кнез је морао бити обазрив; није смео допуштати себи онако јаке и смеоне потезе, није смео онако отворено истицати своју вољу, као један наследни владалац, потпуно учвршгћен на престолу. Један погрешан корак могао га је одвуКи у суноврат.

У том слабом уставном положају, Александар Карађорђевић био је још и сам слаб човек. Он је био поводљив, сувише предан својој породици и најближој околини; мек према љубимцима, готов да им и за најтеже погрешке гледа кроз прсте. Половину своје непопуларности стекао је због њихових а не због својих погрешака. Он је био под великим утицајем своје жене, која је била од рода Ненадовића. „Данас“, пише Алекса Симић крајем 1857, „налазе се два стрица Књагињина у Совету као членови, један зет и један пашеног Књажев као попечитељи, један тетак Књагињин и један пашеног Књажев као окружни начелници, и један пашеног Књажев шеф регуларне војске 11 . 3 Изгледало је као да Ненадовићи владају Србијом, и то како људи тако и жене из те велике породице.

Као у личним симпатијама, Карађорђевњћ је исто тако претеривао и у личним антипатијама. Његове су антипатије биле плаховите, не увек мотивисане, и врло упорне. Он је имао своје тренутке великог гњева, кад су му на уста долазиле

1 ДА. Заоставштина Алексе Симића. Кнез Симтгћу 9 октобра 1853.

2 НБ. Миливоје Блазнавац Јовану Хаџићу 13 јануара 1848.

? ДА. Заоставштина Алексе Симића. Забелешка од 20 октобра 1857.

132

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА