Topola

Али, услед једне необјашњене дворске интриге, та два аустрофилска министра остали су у власти једва недељу дана: постављени четрнаестог децембра, они су већ двадесет првог дали оставку. Та кратковечна КниТанин-ЈанковиТева комбинација била је први јаснији знак Кнежевог нагињања Аустрији, знак по коме се може закључити да је он с њоме имао везе још пре Париског Мира.

О правим мотивима његове аустрофилске политике не зна се ништа сигурно. Вероватно, Кнез се надао да аустријском потпором добије наследност кнежевског достојанства у својој породици. У лето 1854, он пише свом представнику Алекси СимиКу, да су његова деца „у аустријској држави предусретана с одличијем“, и упућује га да изјави благодарност аустријском консулу. 1 Београђанима је падало у очи, како се аустријски консул, у свечаним приликама, понаша према Кнежевим синовима као према принчевима; једанпут у цркви, кад Кнез није био ту, он је извео Кнежевог сина да он прзи узме нафору. 2 Може бити да је Кнез рачунао на аустријску потпору и у свом уставном сукобу са Саветом. Аустријска дипломатија говорила је 1855, да треба „побољшати наш унутрашњи штатут/ мислеКи тиме јамачно на промену Устава. Отуда и новинарски гласови да Аустрија не би била противна једној уставној промени која би имала за циљ проширење Кнежеве власти. 3 Кад се узме да је Кнез био предан Аустрији, а Савет пун руских присталица, онда изгледа сасвим вероватно да је Аустрија била добро расположена према једној уставној реформи која би Кнежеву власт проширила, а Саветску сузила.

Али све су то само нагађања. Извесно је пак, да је Аустрија тежила да присвоји себи онако пресудан утицај у Србији какав је пре Кримскога Рата имала Русија; да се Карађорђевић није одупирао њеним тежњама; да је с њоме имао веза још од 1854, две године, дакле, пре Париског Мира, и да с његовом аустрофилском политиком споља пада прилично једновремено и његова енергичнија политика противу Савета унутра. Кнез се приближио Аустрији 1854, а већ почетком 1855 настаје његова енергичнија политика противу Савета. Разуме се, да се он могао осмелити противу Савета и без непосредног окуражавања из Беча, просто с тога што је аустријско пријатељство и заштита пробудилау њему једно осећање снаге које му је раније недостајало-

1 ДА. Заоставштина Алексе Симића. Кнез Симићу 29 августа 1854.

2 Нил Попов, ор. сЦ. IV 351.

3 ККТ. Капућехаја представнику 7 априла 1855. Световид (1856) 18.

151

БОРБА КНЕЗА И САВЕТА