Topola

Гарашанинова пада, он, и ако у скромном положају помоГника Министарства Унутрашњих Дела, има сав утицај једнога тајног шефа Владе. Под јесен 1856, Кнез га поставља за саветника без питања Савета, једном врстом државног удара. Кнежева је намера да га, првом приликом, постави за министра; Ненадовњћ то зна, и опет зато, чим се нашао у Савету, почиње посматрати Владине поступке критично, и помало нагињати опозицији. У Трипковићевој ствари он је потпуно на страни опозиције, али по свом обичају не излази са својим мишљењем смеоно и отворено; он осуђује Владу у четири ока, поверљивим начином, како већ одговара његовој природи политичара у кулисама. Као СтанојевиК и Ненадовић, такви су махом и остали политичари тога доба. То је доба великих олигархијских амбиција; сваки се политичар бори за свој лични успех, и ни за шта друго, и њему је сасвим свеједно да ли ће се борити под заставом Кнеза или под заставом Савета. Он се ставља под ону од те две заставе како му је кад згодније. Због тога је немогућно говорити о једној Кнежевој и једној Саветској партији у правом смислу речи.

Може се рећи само толико да се Кнез понајвише ослањао на своје рођаке, међу којима је највише вере имао у Александру Ненадовићу и Константину Николајевићу. НенадовиК је имао административне рутине, имао, по речима Гарашаниновим, „делветске политике 111 , тј. источњачког лукавства у политици; био један слаткоречив прикривен човек. Много куражи и одлучности не изгледа да је имао; врло често кад је требало делати, он је мудровао. У личним питањима и политичким интригама показивао је много оштроумља, али неких одређених идеја није имао ни у спољашњој ни у унутрашњој политици. У најбољу руку, могао је бити тактичар Кнежеве групе, никако њен вођ и државник.

Константин НиколајевиК био је син Николе Николајевића, остружничког учитеља, доцнијег хазнадара Милошевог, кога је Милош дао мучки убити 1822. Један од наших првих питомаца, париски правник, зет Карађорђевићев, наш заступник у Цариграду пре своје тридесете године, Константин Николајевић био је један од најбриљантнијих људи свога доба. Тај син остружничког учитеља имао је благу нарав и углађено понашање каквог западњака. По својим склоностима пре научник него политичар, он се с љубављу бавио историјским студијама,

1 Гарашанин 23 августа 1856.

153

БОРБА КНЕЗА И САВЕТА