Topola

Симићево Министарство било је од самога почетка привремено. Ненадови-ћ се надао да ће после извесног времена, место Симића, Николајевић доћи за представника, у ком би случају он, Ненадовић, дошао, место Николајевића, за министра унутрашњих дела. И то чисто камарилско Министарство, чији би шеф био Кнежев зет, а најважнији члан Кнегињин стриц, имао би да подупире својим ауторитетом Гарашанин, привезан за њ Мариновићем. Али кад је, јуна 1857, дошло до реконструкције Министарства, Ненадовић, који је тако вешто рио испод земље да друге изигра, био је сам изигран. Симића, који је одступио, није заменио Николајевић, него Стеван Марковић, дотадашњи министар правде, аllег е§о Алексе Јанковића, велики пријатељ Теје Радосављевића, кога је јамачно аустријски утицај довео за представника. Николајевић је остао и даље министар унутрашњих дела, затварајући тако улазак Ненадовићу у владу. За министра правде, место Марковића, постављен је Јеремија Станојевић. Министарство је опет било пола од саветника (Марковић, Станојевић), пола од младих људи (Николајевић, Мариновић). Сем Марковића, сви су остали министри били неки род Кнезу: Николајевић, његов зет; Мариновић, пашеног његовога синовца Ђорђа Карађорђевића; Станојевић ожењен као и Кнез из рода Ненадовића. Марковићево Министарство имало је извесну аустрофилску боју које Симићево није имало, и с тога је било под питањем да ли Ђе га Гарашанин, који није био ништа мање него аустрофил, хгети помагати. Марковићево Министарство дочекало је Тенкину заверу, кад је сукоб између Кнеза и Савета завршен катастрофом.

Ступајући у борбу са Саветом и тежећи да се његовог надзора ослободи, Александар Карађорђевић је радио у ствари на оснивању личног режима. Али за оснивање личног режима Карађорђевић није имао довољно личног угледа; он је с тога био принуђен да за Министарства која је састављао од својих присталица, тражи благонаклоност и потпору час овог час оног олигарха с великим именом у народу; час Вучићеву, час Гарашанинову. Али ни с једним од њих двојице Кнез није хтео искрен савез и прави споразум. Ни један ни други нису му били симпатични; од обојице је зазирао; што је главно, ни с једним ни с другим није се могао сложити у главним политичким питањима. За његову политику противу Савета могли су се може бити и Вучић и Гарашанин задобити, али зацело не и за његову аустрофилску политику. Вучић се

159

БОРБА КНЕЗА И САВЕТА