Topola

био везао с Русима, а Гарашанин с Французима. И тако је испало да је Кнез тражио само спољашње и привидно измирење с Вучићем и Гарашанином, да би под њиховим именом и њиховом одговорношКу водио једну политику која није била њихова. Оваква једна игра могла је успевати само с тога што су ВучиК и Гарашанин били у завади. Сваки је од њих био вољан да се, на први миТ, приближи Двору, ако ни због чега другог, а оно уз инат ономе другоме. Гарашанин је хтео пркосити Вучњћу, а Вучић Гарашанину. Вешти политичари из камариле, ЈанковиК и НенадовиК, користили су се тиме, да час једнога а час другога упрегну да на својим леђима вуче цео лични режим. Ипак, ово изигравање ВучиКа и Гарашанина једнога другим није се могло продужавати бесконачно. Један је тренутак морао доТш кад Ке та два олигарха видети шта се с њима ради, и онда се обојица удружити противу Кнеза. У том случају, на Кнежевој страни остали би само његови рођаци; Срби из Аустрије; по когод од „паризлија." Сва велика политичка имена била би на страни Савета. И онда би се показало да се тај лични режим, који се споља ослањао на Аустрију, унутра, у самој земљи, држао на врло слабим ногама.

160

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА