Topola

цијске казне извршиване су одмах, што је нарочито код телесних казни било незгодно. Противу полицијских батина човек се могао жалити тек пошто би их издржао. Полицијске казне изрицали су начелници окружни и срески: први с два члана начелства; други с два месна кмета или општинара. Али, како је одговорност за радњу полицијског суда лежала искључиво на начелницима, они нису морали водити рачуна о мишљењу друга два члана тога суда. У ствари, полицијски суд био је сведен на једног човека, који је могао по својој вољи осудити на бој до двадесет и пет, одн. тридесет и пет штапа, и затвор до дванаест, одн. тридесет дана. 1 Тај начелник који јетако самовласно судио, није био вешт законима, нити мирног, уравнотеженог, судијског духа. Врло често био је без веће школске спреме, узет из војничког реда. Он је проводио све време на коњу, обилазећи срез или округ; у непрестаном додиру с народом; имајући сваки час повода да плане, и у тој љутини готов да одмах нареди батине. Батине су ударане где се стигло, „у селу или код среске куће, у најгушћој шуми или и на сред пута.“ Пресуда се састављала накнадно; у њој се записивало да је изречена у присуству кметова, и ако ови о томе нису ништа знали. По полицијском законику онако како се практиковао, полицијски органи не само да су могли ударати батине, него су их могли ударати без икаквих судских формалности, кад год се наљуте. Као што је неко рекао, сељаци су више поднели боја него што „во изе од ружне нарави нли пијана рабаџије.“ Разуме се да једна полиција која је батинала народ горе од вола, није могла бити врло вољена од тога истог народа. Било је такође природно да нешто од оне мржње коју је народ према њој осећао, пређе и на остало чиновништво.’

Народ се такође жалио на трошкове које је имао при дочеку полицијских власти. Начелници су непрестано ишли по срезу или округу, и кад би пали у које село, ово је било дужно да их угости. Гошћење начелника опомињало је на дочеке који су се, под Турцима, припремали спахији или муселиму. Пред њега се износило што се више могло, као пред каквог освајача коме се, скрушено, баца пред ноге све што се има. Ни највећег апетита начелник није могао појести све што би се за њега

1 Уредба о полицајно-судском поступку од 18 маја 1850, §§ 4, 10, 13. Зборник V 187.

2 О судској власти полиције видети Јована Ристића „Потребе у струци полицајној“, СН (1859) 77—82, и од безименог писца: „Поглед на нашу полицајну струку," СН (1859) 115 —123.

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА