Topola

115

много више о један осион освајачки гест Србије него о сировост арбанаских племена. Србија није ушла у Арбанију као брат него као освајач. Шта више она није ушла ни као политичар већ као груб солдат. Иза грубе војничке практике политичар се није видео. Управо, он је имао само једну мисао која је се садржала у наређењу: идите и освојите! Или покорити или пропасти! Са политиком која није рачунала са људима, са илеменима, са народом и природном тежњом да.и Арбанија стече своју самосталност, Србија је изгубила сваки додир са представницима арбанаскога народа и њега одгурнула у очајну мржњу према свему српском. Ако арбанаски народ није до сада представљао једну националну целину коју би могла загрејати и покренути једна мисао, та заједничка мисао је данас нажалост у општем националном револту арбанаскога насеља против варварскога поступања његових суседа, Србије, Грчке и Црне Горе, револту који је један велики корак у националном буђењу Арбанаса. Ослањајући се искључиво на солдатеску која нема разумевања ових питања, српска влада, занесена освајачком жудњом и опсењена страним утидајем, није чак умела искористити своју полугодишњу власт у Северној Арбанији ни за један акт који би оставио трага и ублажио ране. Она то није умела учинити чак ни у последњем часу када је питање о аутономији Арбаније већ било сазрело. Народне масе су жудно тражиле ослобођење из беднога чифчискога положаја, али за таква револуционарна дела имала је разумевања само Наполеонова војска револудије. Образованији редови нису крили од 8*