Topola

велике војничке посаде и без сваке сумње посвегодишње пролевати крв за „повраћај 11 реда. Транспорти српскога извоза на Јадранско Море кретали би се уз пратњу све јачега милитаризма, сталних мобилизадија и тешких колонијалних ратова. Завојивачка политика је продрта врећа. Алжир је коштао Француску више од ратне оштете коју је 1871 платила Немачкој. Јужноафричке колоније су коштале Немачку преко милијарде марака а нису дале ништа. Заплетена у Арбанији Србија би тек тада видела да је остале завојевачке државе много лакше стићи у вршењу свирепстава према завојеваним народима него у подношењу жртава на које отпор тих народа гони. А ако Србија није у стању учинити ниједан корак у своме привредном јачању, а да не учини два у привредном расипању на непродуктивне циљеве, онда може очекивати време када ће људи чинити главни део њенога извоза, а они неће ићи преко Арбаније него преко Европе.

. Тако излазак на Јадранско Море, искупљен завојевањем Арбаније, представља за Србију једну економску апсурдност. Али поробљавање арбанаскога народа, као средство изласка на море, показало се и као политичка апсурдност. На оснОвици завојевачке политике, у којој никад не одлучују „преча права“ и „веће потребе“ већ искључиво већа снага, игра је за Србију била унапред изгубљена. Србија се у Арбанији срела са двема великим силама које су тамо већ биле стекле већи утицај од саме Турске. Ништа не чини што Арбанија сама по себи није вредна жртава које Аустро-Угарска и Италија око ње подносе, јер се оне не подносе за Арбанију већ за утицај који се преко

93