Topola

94

Арбаније има у Јадранском Мору и на Балкану. Је ли влада г. Пашића правилно процењивала јачину отпора на који ће од стране те две државе наићи, или је прецењивала потпору својих „пријатеља“ —то питање није без интереса, али се за нас овде његова .вредност губи предфактом: да је Србија својим завојевачким методима и претензиЈамауз кепецку снагу несвеснорадала да се Арбанско Питањереши по жељи онах који своје апетите подупиру јачим, несравњено јачим средствима. У веку крупне империјалистичке политике, завојевачка политика мала и привредно неразвијене Србије, упућене на заједницу а не дављење малих око себе, показала се као економска и политичка апсурдност, као противуречност in adjecto, као немогућа политика.

Сан о изласку на Јадранско Море завојевањем Арбаније припада прошлости, али његова сенка ће дуго времена помрачавати небо над српским народом. Србија је хтела н излазак на море и једну своју колонију, па је остала без изласка на море а од замишљене колоније створила је крвнога непријатеља. Хтела је да истисне туђи утицај из Арбаније, а постигла је да га још више учврсти. Освајачким хитцем хтела је једно радикално, дефинитнвно решење у корист свога господарства на јадранској обали, а успела је да се туђе господарство дефинитивно утврди. Њена тежња ка мору дала је наопаке резултате, јер је спровођена наопаким средствима, тојест: оно што се могло постићи само у споразуму и прџјатељско саучешће ослобођенога арбанаскога народа хтело се постићи против њега. Тежње изласка на море методима завојевачке политике претрпеле су потпун пораз.