Topola

149

вити да ce једна тачка може са другом тачком додиривати само једном странои својом, значи претвоставвти да ce ова може додиривати само једним дедом својим са другом тачком, значи дакде вретпоетаввти да тачка има дедова, a то je вемогуће (ово je тако звани Аристотелов аргумент против састављености простора из тачака). Пошто тачка вема делова то je очевидно, да кад би ведичина иреалне тачке С била равва 0, тачка A морала би ce цела додиривати са тачком В и обратно, y ком би случају очевидво обе тачке мораде пасти уједно. Иреална тачка не може дакде по својој ведичини бити равна 0 већ мора бити већа од 0. Ова три раздога иотпуно су довољна да утврде став, да je ведичина иреалне тачке већа од 0, чиме je утврђена истииитост трећег иостудата. Пети постудат дискретне Геометрије са чисто геометријског становишта најважнији je од свих постудата њених, јер од тога постулата зависв сама могућност дискретне Гсометрије као математичке дисципдине. По томе постудату екстензија дискретног вростора дежи само y иреадвим тачкама његовим, т. ј. ведичина диније y дискретвом простору има да ce цени само по броју иреадвих тачака које су y н>ој дате, реадне тачке ве смеју ce ври томе викако узети y обзир, ове ce имају при томе сматрати просто као вуде. Овии својим постудатом дискретна Геометрија изгдеда да непосредво негира саму подазву тачку своју. Ми смо рааије видеди како саио онда нема