Topola

28

нма и битвих раздика, али оне ce ее тичу основне прнроде трајања. Тако, док стара наука посматра родове (genres), схвата реадност подводећи je под тшшчне појмове (форме, идеје), дотде нова наука посматра закове, схвата реалност подводећи je под редадије, Даље, док стара наука фиксира само главне моменте на стварима, дотле нова наука посматра трајање y ма коме иоменту : стара наука деда време увек на ограничени број момената, дое нова замшпља да je време дељиво y бесконачност. Ади и ако нова наука залишља да je време дељиво до y бесконачност, ипак ce она задржава увек на појединим моментима тога времена, не узима y обзир сам предаз између њих. Метафизака старих одговзра потпуно ббиховои схватању времена : квадитативне форме етвари за њу су оно што je битно y стварима, она те квадитативне форме уздиже до непроменљивих појмова, и y пдеја (иди y Богу као виртуедном седшпту идеја) види праву реадност, док je чулни променљиви свет продукат непроменљнве форме и безсадржајне материје као чистог ништа. Метафизика која би, по Бергзону, одговарада.карактерној разлици нове науке од старе y схватању времена, то би била Метафизика која би време учинила самом материјом реадноств. Место да овии правцем шДе, нова Метафизива, међутим, посде кратког времена неоддучности код Декарта, пошда je путем старе: као што je стара Метафизика замвшљада да je свет од вечности дат онакав какав je, тано je нова замисдида, да