Topola

49

ова егзистенција његова неда временои деФинисати и.lи трајањеи објаснити“. Еао што ce из ових Спинозиних речи види, он узима да ce нага дух, кад. удази y вечност, не раставља од тела уопште, већ само од времене форме његове: вечни дух има и вечно тедо уза ce чија je он идеја. Са овим учењем о вечеости и бесмртности духа Спиноза спаја оно своје учење о интелектуадној љубави нашој према Богу, ради кога je ту вечност једино и претпоставио. Догод je еаиме дух наш везан за (времено) тедо своје, дотле љубав наша према Богу не iioæe бити непрестапи афект y нама : тај аФект може увек да буде спречен другим афектима, који додазе од теда. Према томе само иотпуно осдобођење од (временог) теда испуњава дух вечном љубави према Богу, само тада дух постаје y првом смисду вечним, сдободним и срећвим, тако да интедектуална љубав према Богу код Саииозе постаје идентичаа са вечпим бдаженством y хришћанском смисду које има да ce постигне тек на другом свету. Код Спинозе - тај други свет нити je времеаон нити простором далеко од нас, y нашој моћи дежи да му ce кад хоћемо прибдижнмо, и доиста прани мудрад му ce и приближава. Ko je сазнао вечни извор свих ствари, Бога, тај више не иати од света, тај ce je уздигао над њим, тај ce осдободио времених веза, тај je ушао y вечност. „Мудрад“, вели Спиноза стављајући га на супрот незнадици, „у колико je такав једва ce y души узаемирује, већ, свесан вачином вечне нужности Бога и

ЧЛАНЦИ И СТУДИЈЕ. 4