Topola

Од оеталих маогобројних рефлексија Кежевићевнх, ja ћу само дитирати две, y којима je y исто доба изражена квинтесенција његовог сопственог живота. „Кажу да je сваки своје среће ковач. Само што судба једноме даје и челик и готово усијано гвожђе, a други га често мора коватн и ладео, a често и голом песницоч“ (бр. 204. стр. 54). У овој рефлексији изражена je сва трагика његовог сопственог живота : њеиу судба није дала ни чекић ни усијано гвожђе, он je морао ковати ладно гвожђе голом песницом. Неправедно je од природе пустити да ce једап дароват нислилад роди y малом народу. Оно истива било би неправедно од природе, и то да малим народима неда никакве мислиоце, али свакојаво она je прва неправда већа. A пустити га да ce роди са голом песницом и ладним гвожђеи, то je још већа неправда. Има друга једна рефлексија Кнежевићева, и то баш наистој страаи y његовој књизи, која може донекде служити као утеха за оне, које постигпе трагична судбива Кнежевићева. „Ходник живота тесан je и низак, те деца, мала и мадора, лако и весело пролазе кроз њега. Виши људи тешко ce провлаче, те обично изразбијани, крвави и рањави, доспеју до гроба да ce y њему одморе“. Божидар Кнежевић, крвав и рањав, доспео je до гроба, ади je он зато, и .ако не велики, ово вишп човек. Он je оставио трага за собом.

57