Topola

56

историји, те их само достојни поједивци и могу наслеђивати и умножавати, a не сви људи. По теме историју и прогрес човечанства не чиве људи него духови, не чини људски род него род мислилаца.... („Мисли“, бр. 428). Овај његов интелектуалви аристоЕратизам праћен je етичЕим аристоЕратизмои, a уз етички apnстократизам иде етички песимизам, a од овог опет до обичног аксиолошкор песивнзма саме je један корак. Као што само поједиеи људи могу бити високог духа, исто тако само појединци могубити внсоког нарактера и преставници праве врлиее. „Племенитост je њежан фини цвет, који не расти ни y врироди, ни y животу, него само на реткин тачкама понеке душе људске...“ („Мисли“, бр. 338). Аксиолошки песимизам (песимизам којн ce односи ва срећу y рбичном смислу) налази ce код њега директно изражен на једноме месту на коме ce тврди, да je „сума болова људсквх много већа него сума радости људ* ских“ (бр. 452). Овде спада y веколико и ова необично лепа рефдексија : „свет овакав какав je, идеалан je за камење, савршен за биљке, прекрасан за животиње, добар и леп за обичног, нижег човека, ружан за бне који дубље осећају, неразумљив за оне који мисле“ (бр. 56). И ако песимист, Кнежевић ипак првзнаје болу велику етичку вредност као средству за чивзћење душе од прљавштиве обичног живота. „Само су велиЕН болови толико моћни, да пшре природно целу душу човекову“ (бр. 318).