Topola

путовање излишно, као што je Лоце (Lotze) приметио, ако просто при.знамо души подобност, да својим облицима. представљања и чуствовања, који су условљенн њезином властитом природом, на унутарњи начин осећа, што ce изван ње догађа. 12 Коју било од ових претпоставака да истакнемо, као да ниједној не бисмо могли ставити никакве сметње са стране нашега физиолошког знања; или када би ce икада такве сметње указалс, то би ce зацело лако могле уклонити каквом погодном помотњом поставком. Исто je тако видно, да су и разне специјалне поставке, које ce још могу изнети о седишту душнну, све потпуно једнако допуштене. Па и када би ко хтео да јој н ван тела, што ј-ој припада, нађе станиште, могао би то лако извести на основу напред одређене хармоније или непосреднога узајамног осећања унутрашњих стања. Штавише наше физиолошко и психолошко искуство не би стављало ни најмање сметње ни поставци, да су људске душе сабране на Сирију. Метафизика али не метафизика каква би требало да je, но како фактички утиче на уобичајене психолошке представе находи ce, као што ce види, пре-ма осталим наукама y завидном положају. Како она свако искуство прекорачује, то ce мисли, као да јој je допуштено, да ce одржи сасвим независно и од напредака искуства. И док емпиријски истраживач, који ce труди, да своја искуства сведе y какву било везу ? мора с неком резигнацијом опажати, да научна схватања бивају непрестано исправљана, попуњавана, па услед тога и другим замењивана, ради метафизичар за вечност. Тек y оним тачкама, где ce он припадом спушта y област искуства, може емпиричар пореметити његове кругове. Али шта je њему до тога? Најунутарњије мисли једнога система остају ипак неприступачне свима нападима од стране искуства. Ова замишљена неприближљивост метафизичким хипотезама има дабогме и своје мрачне стране. Што су неприступачније те претпоставке за искуство, то су с тим више без утицаја на искуство. Тако наук о пунктуалном седишту душе y мозгу није помакао ни

за