Topola

34

за један корак наше унутрашње искуство и није допринео психолошком објашњењу ништа више, но што би допринела напред поменута претпоставка о екстраteлypнoj егзистенцији душе. И баш ce y овом случају није могла имати та намера. Јер односи духовних к телесним делатностима дати су нам само y нскуству; ко дакле износи какве било претпоставке о одношају душе према телу, мора уједно имати бар намеру, да нам покаже, на који- ce начин дају схватити ти узајамни односи. Ово нас расуђење наводи на мисао, да би лако могла бити скривена каква грешка већ и y постављању питања, које je водило оним претпоставкама. И мишљења сам заиста, да je та погрешка y том,што су ту на недопуштен начин помешана два становишта, од којих свако има своје оправдање, али су уједно од различите вредности по наше филозофско схватање света. 0 свему, што je y искуству дато, можемо судити са становишта спољашњега или унутрашњег искуства. На првом су становишту природне науке, на другом филозофска наука о сазнању. Пошто ова полази од необоривога става, да спољашње искуство мора ући y нашу свест, дакле унутрашњим искуством постати, то тражи да пронађе, уколико je наше схватање природе одређено нашом властитом духовном природом. Природне пак науке узимају спољашње искуство као објективно дато и апстрахују сасвим при његову истраживању духовне догађаје, од којнх je постало наше схватање природе. Метафизичар, који души одређује седиште y телу, меша оба ова .становишта међусобно. Полазећн од унутрашњега искуства, које нам показује потпуну везу наших духовних делатности, сматра он душу с правом као јединствено биће. Али без права преноси он тада тај појам одмах на спољашње искуство, правећи .од душе прост, недедељиви објекат, атом, који, за разлику од физнкалнога атома, обично мрнадом назива. Већ je Лајбниц код својих монада упозорио додуше на то, да их не смемо замислити просторне, па ни као тачке y простору, и последници су његови то и одржали. Али