Topola

живања, и да се стога не сме стављати-пре истраживања него иза овога. Ова једна разлика повлачи за собом и све остале. Метафизичка психологија мало полаже на умножавање методичних помоћних срестава. Пошто у ње претежу трансцендентна питања, на која уосталом држи и одговор вазда у приправности, дају јој емпиријске појаве само добродошлу прилику, да и појединостима оснажи своје уверење. Противни пак правац мора, баш стога, што нема темеља у унапред склопљеном мнењу, утолико више пазити, да поуздано спреми чиноенице, које ће моћи најзад и њему помоћи, да дође до оправнога основног схватања. Којим би другим путом могао он боље прибавити те поуздане чињенице, но путом, којим је природна наука већ толико ишла, путом проширавања и поправљања субјективнога опажања објективним експерименталним посматрањем? И тако сада наместо онога нескладног назива „психологија без душе“, који има нзвесне истине само за неко прелазно доба, ступа садржине пуно име: ексаерименшална психологија. Сваки научни правац има своје изворе у прошлости. Па и опреке, о којим говоримо овде, нису тек од данас. Ако и јесте наглашавање експерименталнога посматрања на психичком пољу и доказивање његове могућности ствар новијега доба, то је ипак енглеска практична филозофијб одавна већ углавном истакла вредност сличних мисли. Ова пригода пружа неким метафизицима добродошлу прилику, да тај правац жигошу' као емпиризам, коме тако радо додају додатак „сурови“, само да би што јаче истакли његозу нефилозофску природу. Па штавише, немају ништа ни против тога, да лагана сенка ове тобожње суровости падне и на оне, који заступају то становиште. А што се емпиризам, бар као филозофска наука, одомаћио нарочито у Енглеској и у Француској, то даје немачким метафизичарима опет лепу прилику, да и на овом пољу истакну своја патриотска чуства. У времену, када ваља осигурати своје индустријалне про-

4