Topola

7

лозофија. То беше у доба расвитка природних наука. Коперников светски систем беше победио. Кеплерови су закони подвргли небесне покрете чврстим нормама; Стевинус и Галилеј су пронашли законе статике и механике, Џилберт законе магнетске снаге, а Харви механичке појаве крвотока. Чинило се, каб да све тежи на то, да објасни природу сасвим механички. Сам Декарт је први предузео, да изнесе до појединости изведен систем механичке природне филозофије. У том систему духовни живот човеков није нашао места, али човековој привезаности за материју чињаше се као да одговара представа спољашње свезе душе и тела. Како је Декарт ово узајамно дејство замишљао сасвим механички, то у његову дуализму претеже материјализам. Механичка физика његова доба ту је сасвим јасно претегнула. И утолико је потребније указати на тај материјалистични характер картезијанизма, уколико се код присталица његових показује тежња, да беде материјализмом представнике сасвим противнога правца. Такво поступање нема своје логичке основе, али ако нам је познато значење филозофских речи, то нам се донекле психолошки објашњује. Материјализам је на злом гласу. Хоће ли се дакле што енергичније да покаже, како се ово или оно мишљење не одобрава, назива се материјализмом. К оно мало поузданих резултата, до којих је филозофија доспела, ваља убројити и ©вај, да је како картезијанизам тако и сваки други материјализам метафизичка хипотеза, која се не може одржати. Па и ако картезијанизам још и данас влада код нефилозофа, па штавише и код филозофа, који се најпре по дужности поклоне критичкој филозофији, тиме се само доказује, да се извесна мишљења не могу истиснути из света побијањем него само постепеном рефор.мом у навици мишљења. Али оставимо сада та питања на страну! Оним историјским упутом хтело се само указати на то, да с хипотезама ваља поступати само као с таквима, као с претпоставкама, о којима се може дискутовати,